Национална Ревија

Дарови

ШУМСКО ГАЗДИНСТВО „БЕОГРАД” НАСТАВЉА ДУГУ ИСТОРИЈУ БРИГЕ О АВАЛИ
Век и по старања
Још 1856. чувени ботаничар Јосиф Панчић, први председник Српске краљевске академије, писмом је упозорио владу да је Авала, та драгоцена оаза биљног и животињског света, драматично угрожена. Вративши се на власт, кнез Милош доноси наредбу (1859) да се Авала загради и тако спасе од пропадања... Захваљујући томе, и генерацијама после које су следиле те светле примере, данас тамо имамо све оно што имамо

Текст: Зоран Плавшић и НР Прес

За шест метара надвисила је брдо и постала планина. Најсевернија шумадијска. У свом имену чува загонетно сећање на келтску митску земљу Авалон, острво са оне стране бола и смрти. Купастог облика, богате флоре и фауне, једно је од најомиљенијих излетишта српске престонице још у прошлом и претпрошлом веку. Одмор у тој лепоти, у њеним старим шумама, крај извора Ладне воде и Сакинци, привлачио је бројне старе Београђане и њихове отмене госте. Како некад, тако сад.
А како и не би, кад ту, на Авали, расте 597 биљних врста, од којих су неке заштићене као природна реткост и имају међународни значај. Има и ретких птица (21 заштићена врста) и 16 врста сисара, од којих је шест, такође, заштићено као природна реткост. Под шумом је више од 370 хектара.
О свом том благу стара се ЈП „Србијашуме”, Шумско газдинство „Београд”, што већ више деценија финансира Градска управа преко Секретаријата за комуналне и стамбене послове. На предлог Завода за заштиту природе Србије и Секретаријата за заштиту животне средине Београда, цео овај комплекс, изузетних одлика, проглашен је значајним природним добром и стављен под заштиту Скупштине града Београда.
– Основне функције које развијамо на овом нашем добру су еколошко-заштитна, рекреативна, образовна и општекултурна. Чинимо све што је у нашој моћи за развој пољопривреде и унапређење живота људи у околним насељима, као и за развој туризма, пре свега рекреативног – каже за Националну ревију Саша Рајковић, директор Шумског газдинства „Београд”. – У току је спровођење петогодишњег плана заштите и развоја (2008-2012), а направили смо и планове рада до 2017. У сарадњи са Шумарским и Биолошким факултетом, у наредне две године направићемо инсектаријум, хербаријум, као и геолошку збирку (не би требало заборавити да један од овде откривених минерала носи име авалит). Поред уређења трим и брдских пешачких стаза, са бициклистичким савезом трасираћемо бициклистичке стазе. Ради још боље заштите, успоставићемо и систем наплатних рампи за улазак моторних возила у ово заштићено подручје. У плану је и изградња узлетне писте за параглајдинг... Све то допринеће да Авала остане важна тачка надомак Београда и учврсти своје место у животу престонице.

ОД ПАНЧИЋА ДО (ДА)НАС

Данас Авала сигурно не би била таква да Јосиф Панчић, угледни српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије, није 1856. написао Попечитељству просвештенија: „Авала (је) угрожена... Биљног и животињског света (на њој) нестаће ако се нешто не предузме....” На основу овог писма, књаз Милош (пошто се вратио на власт 1858, одлуком Светоандрејске скупштине) већ 1859. доноси наредбу да се Авала загради и тако спасе од пропадања.
Пет година касније, 1864, пошто су сељаци из околних села развалили ограду и посекли млада стабла за притке, Начелство округа Београдског поставља шумара. О тадашњој Авали остао нам је из 1868. запис Феликса Каница, чувеног путописца, археолога и етнолога, једног од највећих познавалаца југоисточне Европе, носиоца српског „Таковског ордена” и Ордена светог Саве: „У подножју, на северозападној страни Авале, никла је једна шумарска кућица са великим расадником и вртом. Ту се припремају културе за парк који окружује стару турску тврђаву. Хотел са рестораном и трамвајска пруга треба ускоро од Авале да учине за Београд оно што је Калемберг за Беч.”
Један од шумара био је тада Сима Рајковић. Од тог Симе, до данашњег Рајковића који брине о Авали, Саше, директора Шумског газдинства „Београд” и саговорника Националне ревије, много се тога збило на овој планини. На прослави 150. годишњице од успостављања заштите Авале, по трећи пут се међу Србима појавио књаз Милош. Дочарао је, у тумачењу барда српског глумишта Мише Јанкетића, како се онда о шумама бринуло.
Једно од важних обележја ове планине, чувени ТВ торањ, са којег се Београд и пола Шумадије као на длану виде, никао је ових дана по други пут. То ремек дело, које је ушло у анале светске архитектуре, пројектовали су 1959-1960. архитекте Угљеша Богуновић и Слободан Јањић, док је конструктор-статичар био академик Милан Крстић. Изграђен је 1961-1964, пуштен у рад 1965. Био је висок 202,87 метара и није био укопан у земљу, него се ослањао на три ноге-крака. На врху су били ресторан са видиковцем, а у просторијама испод налазила се емисиона техника РТВ-а, ПТТ-а... Кад загуди кошава, торањ је осцилирао око своје осе до 1,5 метара. А онда, 37. дана агресије НАТО-а на Србију, 29. априла 1999. у 22.40, разорним усрећитељским пројектилом срушен је овај симбол Београда. Тачно десет година касније, видимо га поново, на истом месту, вишег за два метра и 30 центиметара.
Разуме се, то је много више од обнове једне важне грађевине.

СПОМЕНИЦИ И СЕЋАЊА

Други симбол Авале, боље рећи први, подигнут је 1938: Споменик незнаном јунаку. Налази се на највишој коти планине, на месту средњовековног града Жрнова, и дело је вајара Ивана Мештровића. Ту, у близини старог утврђења, 17. октобра 1914. погинуо је непознати српски војник. До последње искре живота у себи, борио се толико храбро да је задивио и своје непријатеље. Немачки војници сахранили су га на месту погибије, уз почасти, и поставили натпис: „Један непознати српски војник”. После рата мештани ту подижу скромно спомен обележје, рад архитекте Милана Минића. Краљ Александар I Карађорђевић наређује да се рушевине старог турског града уклоне, али није дочекао онај Видовдан 1938. када је ту свечано отворен монументални Споменик незнаном јунаку. (Стари споменик се данас налази у порти цркве у Белом Потоку.) И о уређењу овог спомен комплекса, наравно, брине Шумско газдинство „Београд”. Како нам рече пејзажни архитекта Анђелка Јевтовић, ту је највећа жардињера на Балкану, дуга око 1.300 метара, широка око метар, пуна цвећа.
Међу важним авалским споменицима свакако је и онај подигнут јунаку Првог српског устанка Васи Чарапићу, кнезу из Белог Потока. У ослобађању Београда 1806. предводио је напад на Стамбол капију, тамо између данашњег Народног музеја и Народног позоришта. На правцу његовог продора у утврђење данас је улица која носи његово име. А његов авалски споменик подигнут је на на североисточним падинама планине.
А када су 19. октобра 1964. долазили на прославу 20. годишњице ослобођења Београда, у којем су они и њихова Црвена армија дали огроман допринос, у авионској несрећи настрадали су маршал Сергеј Бирјузов (1904-1964) и генерал Владимир Иванович Жданов (1902-1964), са саборцима који су чинили званичну делегацију (7) и свим члановима посаде (16). Годину дана касније на Авали, на месту њихове погибије, недалеко од врха, подигнут је Споменик совјетским ветеранима, рад Јована Кратовилова.

ДНЕВНИК ШУМСКЕ АКАДЕМИЈЕ

Рекосмо, Авала је још од претпрошлог века омиљено излетиште Београђана. Још тада, у XIX веку, господа београдска ишла је на Авалу у лов, кочијама и чезама. Касније, 1924. на Авали је подигнута прва планинарска кућа у Србији – „Митровићев дом” (убрзо, подигнут је и планинарски дом „Чарапићев брест”). Крајем треће деценије XX века, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског, изграђен је отмени хотел, срећан спој модерног и српског средњовековног градитељства. Сфинге од вештачког камена, поред којих се степеницама успињете до хотела, дело су вајара Владимира Загорудњука (1928).
Планинари, Дорћолци кажу да су они први међу њима, други се Београђани на то мрште, одлазили су на Авалу пешке. Трамвајем би се довезли до Трошарине, тада предграђа Београда, а одатле пут под ноге, до врха. Петнаестак километара.
У периоду после Другог светског рата професори Београдског универзитета, нарочито они са Филозофског факултета, кад озелени шума одлазили су на једнодневне излете са својим студентима. Место јутарњег састајалишта била је Славија. Одатле је аутобус полазио за Авалу. Са ранчевима на леђима стизали су професори, међу којима су били академици др Милош Ђурић, популарни чика Миша, хелениста, преводилац, професор етике, па зачетник српске класичне филологије др Милан Будимир, са супругом др Цвијетом, биологом, онда др Бранко Гавела, археолог... У ранчевима сендвичи, спаковани у металне алуминијумске посуде са рупицама, флаша воде и још по нешто, за успут. И тако аутобусом до подножја, а онда маркираним пешачким стазама до „Митровићевог дома”, на печену јагњетину или роштиљ. Уз разговор и пошалице, уз добру капљицу, седело се до мрака. Дневник те „наставе у природи”, понекад важније од оне у строгим академским формама, данас је љупка и важна хроника једног времена.

***

Навалу на Авалу
У циљу популаризације Авале и њених вредности, као и заштите овог јединственог локалитета, лане је почела едукација локалног становништва. Обилазили су шумари подавалска села Бели Поток, Пиносаву, Рипањ и Зуце, девојчицама и дечацима причали о богатству и важности родне планине, свега оног што крије шума. Упућивали их како да то чувају.
– Не само да смо држали часове у школама, већ смо летос направили и учионицу под ведрим небом, у шуми. У комбинацији са нашим теренским радом, она је окосница даље едукације младих. Организовали смо и спортска такмичења школараца у различитим дисциплинама, у оквиру манифестација „Шумаријада” и „Крос – Навала на Авалу”. Направили смо терен за баскет, на погодним местима поставили дрвене реквизите за игру деце – прича нам Милорад Борковић, аутор тог програма едукације.